Ne tako davno na prostoru Japana, tačnije početkom dvadesetog veka,nastala je nova borilačka veština pod nazivom Aikido. Njen tvorac, Morihei Ueshiba, bio je dete iz skromne porodice, slabog zdravlja I sitne konstitucije.
Vremenom, samo svojom upornošću I talentom uspeo je da stvori neverovatan amalgam više borilackih vestina. Osnov za svoje učenje pronašao je u Daito Ryu pod mentorskim nadzorom Sokaku Takede slobodnog samuraja starog kova. Sensei Takeda bio je autentični pripadnik samurajske klase koji je samo sticajem okolnosti zalutao u dvadeseti vek.
Pod njegovom dirigentskom palicom Ueshiba je savladao umetnost borenja ne samo golim rukama, već I raznim vrstama oružja, a posebno mačem.
S obzirom na istorijske okolnosti koje su tada vladale u Japanu i tehnološki razvoj, kao i zabranu nošenja oružja i upražnjavanja ratničkih veština, potrebno je bilo osmisliti novi način kako bi se održao duh ratnika. Samuraji koji su se našli u tom vremenskom procepu, podučavali su ratničke veštine za novac kako bi obezbedili sopstvenu egzistenciju. Ueshiba je, tražeći svoj put, a oslanjajući se na stečeno znanje, stvorio poseban sistem koji je on nazvao “ Put harmonije sa prirodom”, ili AIKIDO.
Ueshiba nije izmislio ništa novo, i ništa do tada nevidjeno, već je postavio odredjene principe borenja. Kao što velikog Vizantijskog cara Justinijana pamtimo po velikim delima arhitekture, vojne i pravne nauke ili Napoleona po njegovom “Code Civille “, tako je i on sakupio elemente različitih ratničkih veština i sklopio u jadan mozaik. Ako sledimo logiku klasične Nemačke filosofije, da je postavljanje ili otkriće nekog novog principa, isključiva odlika genija, osnivača Aikidoa slobodno možemo svrstati u tu kategoriju. Njegov nemerljiv doprinos ogleda se pre svega u tome da je on, postavkom ovakvih principa borenja, praktično posejao seme ove veštine, i kao zaveštanje svim poklonicima Aikidoa predao mogućnost razvoja Aikidoa do nezamislivih granica.
Kao što to obično i biva, kada tako veliki poklon predate ljudima različitih provinijencija i mentaliteta, a slično kao i u svim drugim delima ljudske svesti,veoma su česte pojave zloupotreba od prosto pragmatičnih do onih koje su plod ljudske sujete i gluposti. Naime, njegovi naslednici su brzo shvatili, a možda i jedva dočekali, da nakon njegove smrti krenu sa svojatanjem kako same veštine tako i sa tvrdnjama da su oni jedini i autentični naslednici O-Senseia. Počevsi od njegovih učenika koji su videli i dobar izvor zarade kao i mogućnost samoreklame, ova pošast se polako širila i na ostatak sveta. Kako je koji stranac dolazio u Japan da izučava Aikido, tako je po povratku u svoju postojbinu tvrdio da je baš on učio od direktnog I jedinog pravog naslednika velikog majstora. A kada se tome doda i to da je svaki novi Aikidoka odbacivao ono što mu se ili nesvidja ili što mu je nerazumljivo, a dodavao razne detalje koje su neretko u koliziji sa samim principima Aikidoa, šarenilo asocijacija, federacija, klubova, majstora i kvazi-majstora povećavalo se geometrijskom peogresijom. Logika se svodila na to da svako obuče kimono ili hakamu druge boje kako bi se razlikovao od onog drugog, i time sebi dao na značaju,pripisujući sebi zvanja čak I najvišeg stepena bez ikakvih kosenkvenci.
Pogrešno je izgleda shvaćena poenta Aikidoa. Ova veština,prevashodno humanog karaktera, treba da koristi ljudima da izgrade svoju ličnost , i da uživaju radeći to. Sve ostalo samo je sporedni produkt tog procesa. Priznanja koja se dobijaju od raznoraznih majstora, asocijacija, federacija, nemogu se porediti sa snagom onog unutrašnjeg doživljaja zadovoljstva kada nešto što je za vas bilo skoro nemoguće, uspete da ostvarite.
Naša zemlja,koliko god menjala svoju geografiju, ne razlikuje se po tom pitanju mnogo od drugih. Ako bih počeli da nabrajamo sve Aikido federacije, saveze, centre, verovatno bi nam trebalo više listova samo za takav spisak u skraćenoj varijanti. Posebna je priča o surevnjivosti koja vlada medju ovim udruženjima. Već godinama jedni druge nipodaštavaju po forumima,štampanim medijima, itd. Odlicne majstore isključuju iz svojih klubova I saveza iz čiste sujete, kao da se neradi o plodovima I njihovog rada. Potpuno je prirodno da učenik prevazidje svog učitelja. To je na kraju krajeva i način kako se Aikido razvija. Tema sa radnim naslovom Aikido potpuno je promašena u ovoj nesretnoj zemlji. Bitno je samo ko kom savezu ili klubu pripada, i koje zvanje ima. Kao da je to jedino važno u Aikidou. Naravno da čak I ovde ima izuzetno nadarenih majstora koji žele da prihvate sugestije, istražuju, probaju, održavaju kontakte i seminare sa majstorima različitih stilova, i nisu se učaurili u 150 tehnika kojima su ovladali. Koji svoje znanje i iskustvo nesebično dele svima I koje nije sramota da kažu da nešto neznaju bez obzira na rang koji imaju. Prosto shvatili su da ne postoji opravdanje za neznanje, osim ljudske sujete i lenjosti. Ne postoji ni instant znanje, a ljudi su posebno u 21.veku skloni tome da žele sve i žele sada.Ali ne postoji ni veći čovekov strah, kao što je strah od nepoznatog. Potrebno je prevladati taj strah I priznati sebi da su potrebne godine da se izuči samo deo ove prelepe veštine. Nije cilj bavljenja Aikidom da na nekakvom kraju kažete sebi “ja sada znam sve”. Ako tako mislite,promenite ili način razmišljanja ili veštinu kojim se bavite. Poenta je upravo u bavljenju veštinom. Aikido ne poznaje jasno utvrdjena pravila. To je disciplina koja zahteva kreativnost i pionirski duh od svakog ozbiljnog studenta. Čak mislim da je pogrešno reći da se Aikido trenira, isto kao što je pogrešno reći da neko trenira slikarstvo ili muziku. Aikido je način života, a treba ga živeti svakog dana. Neko je davno jednom lepo rekao: “prošlost je nepromenljiva kategorija, budućnost krajnje neizvesna. Postoji samo sadašnji trenutak.” Kada to shvatimo, život će nam biti mnogo ispunjeniji.
Dodela učenickih i majstorskih zvanja krajnje je diskutabilna. Ne postoji parametar kojim se jasno može utvrditi nečije poznavanje ove veštine. To zahteva izuzetno iskustvo instruktora. Opšta je pojava da se zvanja dele iz čisto finansijskih i marketinških razloga. Učenička, da bi odredjeni klub zadržao postojeće članstvo (plus taksa za polaganje), ili da bi taj isti klub imao što više majstora, što mu daje na značaju. Zbog tih razloga ta se zvanja redovno dovode u pitanje ukoliko Aikidoka iz nekih ličnih razloga odluči da promeni sredinu. Ovakav odnos prema ljudima, koji iskreno vole ovu veštinu, moze se nazvati dovodjenjem u zabludu da imaju nekakvo zvanje. Naravno da netreba očekivati da se diploma za neko majstorsko zvanje Aikidoa ne dovodi u pitanje kao da je diploma sa Cambridge-a ili Oxforda-a, ali nekakav red mora da postoji. Ipak,postoji presumcija da iza te diplome stoji nečiji mukotrpan rad, i to treba poštovati. Na kraju krajeva, kada već ne postoji nikakva standardizacija priznanja, stečena zvanja treba svakome priznati ukoliko ima dokaz za to, ili potpuno izbaciti bilo kakvo rangiranje.
Zaključak:
Zaključak koji se sam po sebi nameće nije tako crn kao što bi se moglo naslutiti. Aikido je jedna od najmladjih borilačkih veština, ali je ipak na samom vrhu piramide umetnosti borenja. To je priča bez kraja. Nikada ispričana, nikada završena. Kada mislite da ste sve prošli i naučili, to je siguran znak da pravo učenje i rad tek predstoje. Ne treba se obeshrabriti pa poći od pretpostavke da nema smisla baviti se nečim što je nemoguće privesti nekom kraju. A smisao je baš u tome. Baviti se njim znači živeti Aikido. Biti u potpunoj harmoniji sa svojim bićem I okolinom. Istraživati, učiti, probati. Izdići se iznad svakodnevne trgovine u svakom smislu, sujete I podozrivosti koje vladaju u klubovima i savezima. Ne vezivati se za ljude i predmete, jer vezivanje za nešto ili nekog vodi u posedovanje, posedovanje u pohlepu, pohlepa u zavist, mržnju i konačno u potpunu propast.
Zato, glavu gore. Mi jos uvek nosimo pelene u obliku hakame.
