Jedna od najčešćih dilema koje vežbač neke borilačke veštine ima je, da li je to što uči, uvežbava ili pokazuje, zaista i u praksi primenjivo i svrsishodno. Naravno, treba izuzeti aktivne sportiste koji svoje znanje pokazuju i dokazuju na takmičenjima, ali i kod njih postoji isto pitanje. Da li sam zaista osposobljen da odbranim sebe od drugih i druge od sebe.
Pre nego bilo šta kažemo na ovu temu, potrebno je znati i neke istorijske činjenice, a one se odnose na genezu svih borilačkih veština koje danas poznajemo, koje su od njih prerasle u sport, a koje zadrzale svoj autohtoni oblik, kao i kakva je njihova prevashodna funkcija u eri informatike i digitalizacije.
Sve borilačke veštine, bilo da su Evropskog, Azijskog ili Američkog porekla, imaju zajedničku polaznu tačku, a to je da su nastale iz vojnih i ratnih razloga. Ni jedna od njih, naravno, nije nastala preko noći, već su pojedinci uvidjali neke tipične pojave tokom ratnih dejstava i na osnovu njih dolazili do praktičnih rešenja, kako pre svega zaštititi sebe, a zatim i kako pobediti u krajnjem ishodu. Uporedo sa tim, nastajale su vojna taktika i strategija u svom prvobitnom obliku. Potonja ratna iskustva brusila su ratničke veštine. Ono nefunkcionalno je nestajalo, a ono drugo se razvijalo u nove oblike i pristupe.
Azijske borilačke veštine, svoje poreklo imaju uglavnom u drevnoj Kini, koja je bila centar njima tada poznatog sveta, i koja je kao najrazvijenija zemlja regije, bila sposobna da tako nesto iznedri. Pojavile su se kasnije razne denominacije, stilovi i pravci. Svako je ponešto dodavao ili oduzimao i tako prilagodjavao svojim potrebama.
Aikido, kao najmladja borilačka veština, nastala kao amalgam samurajske ratničke veštine borenja i priznata je kao nesto najsavršenije što je Japanska civilizacija iznedrila po ovom pitanju. Verovatno zato, što je zadržala neke bitne osobenosti samurajskog načina borenja, kao i zato što nema tendenciju da se od njega napravi sport. Kažu da svaka borilačka veština koja je postala sport, odmah izgubi oko 70% svojih mogućnosti.
Ovim ne govorim protiv sporta, ali sport podrazumeva jasna pravila, i kao takav automatski sužava arsenal ratničkih tehnika, koje se naravno nisu mnogo obazirale na to kakvu će štetu načiniti protivniku, već je jedino pobeda bila bitna. Pobednik u ratu, cenu pobede meri jedino brojem izgubljenih sopstvenih resursa. U sportu stavri stoje drugačije, pa su tako uvedena pravila, a i kako bi rivali imali iste početne pozicije.
Kao što vidimo, pravila koja važe u borilačkim sportovima, ne važe kada su u pitanju borilačke veštine i realne životne situacije, koje mogu biti i opasne po život, a kojih je u današnje vreme previše, obzirom na to da bi ovo trebalo da bude vreme humanizma i brige o svakom čoveku. Odjeke nasilja, i to u onom bazičnom smislu, vidimo svakodnevno, što u kuci, na ulici, preko medija. To je jedan od razloga zašto neko počinje da se bavi nekom borilačkom veštinom ili borilačkim sportom.
Fizičkog nasilja je uvek bilo, samo su se njegovi pojavni oblici i njihov legalitet menjali kroz istoriju, ali ljudski je usud da probija ili zaobilazi moralne i zakonske barijere, pa se tako i nasilje prilagodjavalo novonastalim okolnostima. Često se može čuti floskula da se ljudi dele na lovce i lovinu. Ta floskula ustvari, služi kao opravdanje nasilnicima za njihove postupke.
Pitanje s početka ovog teksta je jedno od prvih koje svako sebi postavi na početku svog bavljenja Aikidoom, i naravno, nikada ne dobije konačan odgovor. Taj odgovor u svom konačnom obliku verovatno, bi dobio svoju materijalnu i neospornu potvrdu, jedino ako bi smo u direktnom sukobu uspeli da pobedimo sve ljude na ovom svetu. Ali, do nekog zaključka ipak možemo doći. Treba prvo reći koji su sve to faktori koji utiču na to, da jednog dana možemo osetiti sigurnost koju nam pruža naše poznavanje Aikidoa. Iako je od izuzetnog značaja poznavanje samih tehnika, mora se napomenuti da ima i jos nekoliko vrlo bitnih činjenica.
Kao prvo, potrebno je shvatiti i organski prihvatiti samu suštinu Aikidoa, a to se pre svega odnosi na poznavanje njegovih principa. Bez tog praktičnog znanja, nemoguće je primeniti bilo koju tehniku u realnoj situaciji. Ovo naravno, ne važi samo za Aikido, već za sve borilačke veštine i sportove.
Organsko prihvatanje principa, podrazumeva dugogodišnje iskustvo izučavanja i uvežbavanja istih kroz izvodjenje tehnika. Takodje, podučavanje mladjih, jedan je od dobrih načina kako uvideti praznine u svom znanju. Organsko prihvatanje Aikido principa, kao I dobra uvežbanost tehnika, ogleda se pre svega u tome, što naše telo, naizgled, automatski reaguje na napad. Nešto što liči na uslovni refleks.
Druga bitna činjenica odnosi se na mentalni sklop svakog od nas. Telo svake osobe reaguje po istim principima jer nam je anatomija ista, ali sama reakcija u datoj situaciji moze biti potpuno različita u zavisnosti od subjektivnog doživljaja situacije. Strah je normalna i poželjna pojava, ali je bitno naučiti kako ga kontrolisati. U pojedinim situacijama, kada je količina stresa ekstremna, lučenje adrenalina je enormno, pa se dešava da čovek ostane skamenjen zbog prevelikog grčenja mišića. Kako je čovek ipak razumno biće, on je sposoban da do izvesne mere kontroliše svoja emotivna stanja, pa tako i strah, dovoljno da je spreman na akciju ili reakciju.
Apsolutna smirenost u stresnim situacijama, kod normalnih ljudi, ne postoji. Postoji samo naša sposobnost da mi kontrolišemo situaciju, a ne ona nas. Tek kada uspemo da kontrolisemo situaciju, stečeno znanje može doći do izražaja. Kontrolisati situaciju, ne znači samo obuzdati strah, već i mogućnost da predvidimo moguće pravce napada, da smanjimo njihov broj i na taj način protivnika dovedemo u poziciju koja je povoljnija za nas. Samo izvodjenje tehnike u realnoj situaciji, daleko je od načina kako to radimo na treningu.
Dok vežbamo, ili učimo novu tehniku, koriste se stilizovani napadi, koji nam omogućavaju da proniknemo u svaki detalj te tehnike, ali je važno da pri kasnijem usavršavanju, napadi budu sve brži I snažniji, kako bi bili što bliže realnom napadu. Kao što to jedan od osnovnih principa Aikidoa kaže, potrebno je prilagoditi se napadu, njegovoj brzini, snazi i pravcu. Sigurno je da to neće izgledati lepo kao na prezentaciji, ali poenta je sačuvati sebe i po mogućnosti zaštititi napadača od prekomernih povreda. Da bi to i uspeli, opet je potrebna samokontrola, ali sada ne toliko straha, čije se prisustvo smanjuje srazmerno našoj prednosti, već kontrola prekomerne upotrebe sile usled pojave besa ili ljutnje. I na kraju, treba reći da se sve ovakve situacije završavaju u vremenskom intervalu koje se meri sekundama. Sve ovo je naravno, mnogo lakše reći nego izvesti.
Praktična primena Aikido tehnika u realnim situacijama je nešto, što se uvežbava, ali za to je potrebno vreme i strpljenje. Skraćene oblike nekih tehnika možemo videti u obuci specijalnih jedinica vojske i policije, i one predstavljaju vrlo vazan segment njihove obuke. Naime, njihove potrebe iziskuju da se tehnike izučavaju bez posebnog ulaženja u detalje, već je bitna samo njihova funkcionalnost.
U realnim situacijama, vreme je ključni factor, i to u više pravaca. Rekli smo da takve situacije traju jako kratko, pa je brzina naše reakcije od presudnog značaja.. Drugi segment vremenskog faktora možemo nazvati timing, a to se praktično odnosi na pravovremeno uklapanje u napad (još jedan od osnovnih Aikido principa). Koliko je vreme kao faktor bitno, najbolje nam dokazuje činjenica da ukoliko ne ispoštujemo sve gore navedeno, neće nam poći za rukom primena bilo koje od Aikido tehnika. Jednostavno rečeno, napadač je brži od nas. Pri tome ne mislim da napadač ima brže pokrete od nas, već da mi kasnimo. Japanci i danas koriste pravilo koje kaže: Nije pitanje koliko si zakasnio, već da li si zakasnio. Ukoliko nismo odreagovali na vreme, ne postoji bitna razlika da li smo sa reakcijom zakasnili nekoliko sekundi, ili smo reagovali narednog dana.
