Jedna od najčešćih dilema koje vežbač neke borilačke veštine ima je, da li je to što uči, uvežbava ili pokazuje, zaista i u praksi primenjivo i svrsishodno. Naravno, treba izuzeti aktivne sportiste koji svoje znanje pokazuju i dokazuju na takmičenjima, ali i kod njih postoji isto pitanje. Da li sam zaista osposobljen da odbranim sebe od drugih i druge od sebe.
Pre nego bilo šta kažemo na ovu temu, potrebno je znati i neke istorijske činjenice, a one se odnose na genezu svih borilačkih veština koje danas poznajemo, koje su od njih prerasle u sport, a koje zadrzale svoj autohtoni oblik, kao i kakva je njihova prevashodna funkcija u eri informatike i digitalizacije.
Sve borilačke veštine, bilo da su Evropskog, Azijskog ili Američkog porekla, imaju zajedničku polaznu tačku, a to je da su nastale iz vojnih i ratnih razloga. Ni jedna od njih, naravno, nije nastala preko noći, već su pojedinci uvidjali neke tipične pojave tokom ratnih dejstava i na osnovu njih dolazili do praktičnih rešenja, kako pre svega zaštititi sebe, a zatim i kako pobediti u krajnjem ishodu. Uporedo sa tim, nastajale su vojna taktika i strategija u svom prvobitnom obliku. Potonja ratna iskustva brusila su ratničke veštine. Ono nefunkcionalno je nestajalo, a ono drugo se razvijalo u nove oblike i pristupe.
